PSK POBEDA

PSK Pobeda

Veliki put Pobede - Australija 2025

16. April. - 3. Maj. 2025.

• Планинарски спортски клуб ПОБЕДА од 16. априла до 3. маја ове године је организовао Велики пут у Аустралију, док је 26. априла изведен први организовани успон планинара из Србије на највиши врх аустралијског континента, Мт. Кошћушко 2.228 m. Датум вредан памћења јер је ово прва организована акција у 124-годишњој историји српског планинарства. 

  Пре успона на Мт. Кошћушко, у географском срцу Аустралије, у Великој пешчаној пустињи, где још увек Абориџини живе на традиционалан начин, посетили смо за њих свете стене Улуру и Ката Тјута. Због недавних одрона и верских погледа, забрањен је успон на ове огромне стене, али постоји стаза дуга 12 км око стене Улуру коју смо прошли за оквирно 4 сата ходања са све паузама. На самој стази није било већих потешкоћа осим упорних мушица и јаког сунца, услед чега је већина планинара користило шешире и заштитне мреже. Следећег дана смо прешли стазу Долина ветрова дужине 7.5 км, која води кроз стену Ката Тјута. Током акције, сазнали смо зашто се тако зове из разлога што је на појединим усецима заиста дувао јак ветар. То је допринело да је у области друге „мање по значају“ за религију Абориџина, стене, било знатно мање мушица. Целу стазу смо прешли за око 3 сата, и обишли један од лепших видиковаца у регији „Карингана“.

  Након тога, трочасовним летом смо се пребацили до Мелбурна, главног града савезне државе Викторија, а онда се спустили до Филиповог острва (125 км од центра града), што је била најјужнија тачка на коју су досад планинари Победе и Србије стигли. На Филиповом острву смо прошли трекинг стаз Рт Вуламај, која је обухватала ходање уз обалу Индијског океана, успон кроз каменолом, пролазак поред станишта Валабија (торбара налик кенгурима) и спуштање са друге стране Рта низ литице до плаже где је станиште аутохтоних пингвина. Неодољиви призори сусрета копна и океана, за који може да се каже да је „на крају света”, буквално врви од живог света.

  Поред Мелбурна, али скоро двапут удаљеније у односу на Филипово острво, налазе се и стене 12 апостола. Разуђене у океану, налазе се уз две стране стеновитог континенталног одсека, који је препун змија отровница. Број стена је варираро са годинама, и због ерозије данас их има свега девет. Ту смо прешли по сунчаном времену, око 5 км свеукупно, а спустили смо се и до саме обале низ Гибсонове степенице са укупном висинском разликом од око 100 метара.

  У самом Мелбурну, током слободног времена, планинари су успели да се упознају са овом мултикултуралном средином и прошетају уз реку Јара, виде центар града, посете Викторијин маркет, кинеску четврт, као и неколико ресторана и ћевабџиница које воде пореклом са Балкана. За љубитеље тениса био је близу и центар у којем се одржава Аустралијан опен.

  Пред одлазак из Мелбурна, вође овог пута су имале прилике да се састану и са представницима локалних Срба и да за локалну ТВ дају један интервју на тему целокупног путовања, од самог доношења одлуке до његовог спровођења у дело. Током тог интервјуа склопљен је и договор за будућу сарадњу као и размену фото и видео материјала након целокупног подухвата.

  После Мелбурна, према плану, обишли смо винарију најпознатије аустралијске оперске диве „Кумб“ – где смо у пригодном амбијенту имали прилике да испробамо аутохтоне сорте домаћег вина.

  Уследио је наставак пута и успон на Кошћушко, а придошлим планинарима (нас 23) се придружио и амбасадор Србије у Аустралији Њ.Е. Раде Стефановић заједно са својом супругом и млађом ћерком. Цео успон и спуст је протекао без непредвиђених околности. Трајао је од 6:30 ујутру до 15:00 поподне. Укупна висинска разлика која је савлдана је 858 м. Све време нас је пратило сунчано време, уз тек понешто ветра. По повратку с успона уследило је освежење, када смо наставили пут до Канбере, где је, Амбасада Србије организовала је свечани пријем за све планинаре. Иначе, име административног центра Аустралије потиче од абориџинске речи која значи „место за сусрет”. Поред самог пријема, одвојили смо и мало времена за обилазак централног дела Канбере, где смо успели да се попнемо на Мт. Ејнсли, пандан нашој Авали, са којег се види цео град, укључујући и Парламент Аустралије.

  Коначно, за крај пута уследио је опоравак и одмор од дотадашњих активности, у Сиднеју где су планинари обишли једну од највећих светских знаменитости – Сиднејску оперу, која је била на широј листи за избор у нова светска чуда, а осим ње и сам центар града са ботаничком баштом и једном од најпознатијих плажа у Аустралији – Бонди. Поред Сиднеја био је у плану и обилазак долине са мноштвом водопада у оквиру НП Плаве планине, али је услед јако лоших временских прилика, акција скраћена. Но и упркос томе, успели смо да видимо делић од онога што је било зацртано са два водопада на краћој стази од 3 км.

  Током целог путовања пратило нас је суначно време, изузев неколико епизода пљускова са грмљавином током нашег боравка у Сиднеју. Овим је комплетиран успон на највише врхове свих шест настањених контитнената света.